Како се прави ваш омиљени лизалица? Свеобухватни водич за машине за прављење лизалица

Лизалице су несумњиво омиљене ствари људи кроз векове. Међутим, мало људи зна како се праве ове слатке, мекане бомбоне. Овај чланак ће објаснити процес производње лизалица, укључујући анализу и припрему сировина и претварање бомбона у чоколаду. Различити технички кораци и методе које се користе у производњи биће објашњени како би вам помогли да разумете сложеност производње лизалица.

Које се сировине користе за прављење лизалица?

Шећер и кукурузни сируп — Лизалице се првенствено праве од шећера, док кукурузни сируп даје арому. Заслађивач у лизалицама, првенствено у облику сахарозе, даје бомбонама јединствен укус. Кукурузни сируп садржи глукозу, која спречава кристализацију и сушење шећера, формирајући песковиту конзистенцију, обезбеђујући уједначен производ са глађом текстуром. Ови састојци се загревају да би се растопили до жељене конзистенције, формирајући лизалице, које се затим стврдњавају хлађењем. Остали састојци у сирупу често додатно побољшавају стабилност готовог производа и побољшавају његов изглед и укус.

Лимунска и јабучна киселина — Лимунска и јабучна киселина су кључне у производњи лизалица, јер дају бомбонама јединствен укус и карактер. Лимунска киселина, која се обично налази у цитрусном воћу, додаје киселкаст укус који неутралише превише сладак укус шећера и кукурузног сирупа. Такође снижава pH вредност, инхибира раст микроба и делује као конзерванс. Јабучна киселина, која се такође налази у воћу попут јабука, појачава укус воћа и пружа глатку, дуготрајну киселкаст укус. Укратко, ове киселине појачавају укус, продужавају рок трајања и побољшавају укупни квалитет лизалица.

Остали неопходни састојци у производњи лизалица — Иако су шећер, кукурузни сируп, лимунска киселина и јабучна киселина главни састојци у производњи лизалица, користе се и други додатни састојци, као што су ароме, боје и стабилизатори. Већина арома је природна, али неке су синтетичке. На пример, воће, мента и друге егзотичне ароме се додају да би се побољшао укус. Прехрамбене боје се такође често користе за посветљивање боје лизалица. Емулгатори, као што су лецитин или хидроколоиди, такође се додају како би се осигурала одговарајућа конзистенција и спречило одвајање током обраде. Сви ови састојци раде заједно како би створили производ који је визуелно пријатан, глатке текстуре и одржава свој структурни интегритет.

Како се праве лизалице?

Производња лизалица укључује неколико корака како би се осигурала контрола квалитета:

1. Мешање састојака – Шећер, вода, кукурузни сируп (глукоза) и ароме попут праха лимунске киселине се комбинују, а затим загревају док се не формира бистри сируп (што се назива хомогеност). Температура се понекад мора прецизно подесити у овој фази како би се осигурала исправна конзистенција без карамелизације. У супротном, сви састојци могу пребрзо да се скувају, што резултира нежељеним исходом. Ово на крају ствара серију лошег квалитета и може лако да уништи све наредне серије, јер оне можда неће пружити никакве назнаке о томе шта је пошло по злу док не буде прекасно, или чак и раније, јер ништа није учињено.

2. Кување – Сируп се кува до температуре која одређује чврстоћу лизалице након хлађења. Овај процес захтева велике котлове способне да обраде велике количине сирупа одједном. Хлађење и бојење – Након достизања циљаног нивоа загревања, загрејана смеша се постепено хлади уз додавање различитих боја како је наведено у упутству за рецепт. Да би се осигурало брзо хлађење и избегло стварање врућих тачака (где се неки делови хладе брже од других, што резултира неравномерном расподелом квалитета по целом производу, а самим тим и још једном серијом производа лошег квалитета), користе се измењивачи топлоте и тунели за хлађење како би се осигурала равномерна температура у целој серији, док сваки комад не достигне жељену тврдоћу, од горње површине па све до дна (укључујући и дно), без лепљивости осим близу ивица. Ово се често дешава без претходних упутстава.

3. Формирање и обликовање – Сируп се сипа у калупе у облику лизалица помоћу машине за обликовање. Машина за обликовање има уграђени уређај за уметање штапића који омогућава да се штапић убаци у тачно време када се бомбона почне формирати, обезбеђујући сигурну везу између два објекта. Два објекта су привремено повезана док се трајно не раздвоје након постизања жељених почетних циљева. Ови циљеви могу бити намерни или ненамерни, у зависности од околности у одређеном окружењу, одређеном глобалном контексту, и пре, током или чак након завршетка одређеног временског периода, укључујући све наредне тренутке. Понекад се ови кораци могу поновити више пута у зависности од потражње, али је кључно одржавати одговарајуће интервале између итерација како би се избегао један квар који би могао довести до катастрофалних, неповратних последица.

4. Хлађење и очвршћавање - Након што се лизалице формирају, оне се додатно хладе под контролисаним условима да би се потпуно стврднуле. Ово је кључно за одржавање структурног интегритета и спречавање деформације.

5. Паковање - Коначно, свака лизалица је појединачно упакована у заштитни материјал како би се спречила контаминација и одржала свежина током складиштења. Брзо постизање овог циља је кључно за одржавање стандарда квалитета, уз избегавање високих трошкова рада. Иако машине могу аутоматизовати сличне задатке, потребан је и ручни рад, што смањује време и људски контакт потребан за све операције током фазе паковања. С обзиром на тренутну глобалну здравствену кризу, паковање је фаза која захтева највише људске интервенције.

Врсте лизалица

Чврсте лизалице

Тврде лизалице су најчешћа и најпрепознатљивија врста бомбона. То је због њихове чврсте текстуре и дуготрајног укуса. Ове лизалице имају базу направљену од шећерног сирупа. Сируп се загрева на високе температуре, до 149 степени Целзијуса (300 степени Фаренхајта). Затим се сипа у калупе док се не стврдне. Током процеса хлађења, могу се додати боје или ароме прехрамбене класе како би се створиле различите боје и укуси.

Пуњене лизалице

Језгро пуњене лизалице је обично течност или получврста супстанца, као што су сок, чоколада или жвака. Прво, произвођачи стварају шупљину за бомбоне унутар тврде љуске бомбона. Након овог корака, али пре него што се бомбона потпуно стврдне, пуне је жељеним филом, што резултира пуњеном лизалицом. Успешно постизање овога захтева прецизну контролу температуре и времена како би се осигурало да средиште не буде изложено током процеса обликовања.

Равне лизалице

Равне лизалице су обично шире од обичних округлих лизалица, што их чини да изгледају веће иако могу бити тање од горе поменутих округлих бомбона. Примери укључују равне лизалице које се могу наћи на карневалима или тематским продавницама слаткиша. Процес прављења равних лизалица је веома сличан процесу за тврде лизалице, са једном разликом: уместо сипања врућег сирупа у сферне калупе, сируп се сипа у равне калупе, сваки са различитим узорком одштампаним са обе стране. Смеса се затим сипа у калупе, стварајући прави десерт.

Како функционише машина за прављење лизалица?

Преглед принципа рада машине дат је у наставку: Генерално говорећи, процес почиње топљењем састојака, који укључују шећерне елементе као што је сахароза. Остали састојци укључују воду и глукозу. Ово се загрева у резервоару за мешање на подешеној температури од приближно 110°C да би се формирао хомогени сируп. У зависности од специфичне опреме за производњу лизалица и подешавања производне линије, састојци се топе у резервоару за топљење, блендеру или шпорету.

Растопљени састојци се затим преносе у резервоар за складиштење где остају одређено време пре следеће фазе обраде. Сируп се загрева на температуре до 145°C у микро-филм лонцу. У суштини, ово побољшава укус лизалице, а смањује садржај влаге у сирупу.

Након што се лизалице охладе, стављају се у расхладне резервоаре ради даљег хлађења пре него што се убаце у јединицу за обликовање. Калупи долазе у различитим облицима, величинама и дизајнима и могу се прилагодити вашем укусу. Затим, машина за уметање штапића убацује лизалице у калупе. За производњу малог обима, можете ручно уметнути лизалице у одговарајуће калупе. Обликоване лизалице, са својим штапићима, ваде се из машине кроз излазни жлеб и шаљу у машину за паковање.

Које су главне компоненте машине за прављење лизалица?

Контролна табла — Ово је јединица која приказује, прати и подешава разне аутоматске параметре.

Уређај је опремљен ЛЕД екраном осетљивим на додир који приказује информације и друге детаље о машини.

Транспортна јединица — Ова јединица има одређени број покретних трака, шина и цеви које транспортују материјале до различитих станица унутар машине.

Бункер — Ово је цилиндрични или левкасти контејнер који се налази на врху машине и који држи и доводи сировине.

Електрична јединица — Ова јединица садржи разне електричне компоненте интегрисане у машину ради обављања специфичних електричних функција.

Суштина ове јединице је да обезбеди беспрекорну конверзију електричне енергије у употребљив капацитет потребан за рад машине.

Резервоар за мешање – Релативно велика посуда која се користи за загревање и мешање различитих састојака лизалица како би се формирала једнолична, жељена база.

Тунел за хлађење – Ово је прилично дугачак тунел са уграђеним системом за хлађење дизајнираним за одвођење вишка топлоте настале обрадом производа од лизалица.

Сензор – Уређај, модул или подсистем који детектује промене или догађаје унутар опреме док она ради.

Јединица за обликовање – Састоји се од различитих калупа за лизалице различитих дизајна и облика, који се користе за обликовање производа у жељени облик.

Јединица за притисак – Ова компонента регулише ваздушни систем унутар машине за прављење лизалица.

Отпремни канал – Ово је компонента где готови производи од лизалица напуштају опрему за паковање и паковање.

Који је стандардни производни капацитет машине за прављење лизалица?

Типична машина за прављење лизалица има производни капацитет од приближно 250 кг/сат. Међутим, доступна је и опрема више класе са већим производним капацитетима. У суштини, производни капацитет различитих модела варира у зависности од бројних варијабли. Снага је један фактор који одређује специфични производни капацитет машине за лизалице. Машине са већом снагом могу имати већи производни капацитет и обрнуто.

Величина је још један фактор који утиче на специфични учинак машине за лизалице. Већина већих машина је дизајнирана за индустријску производњу и стога може имати већи учинак.

Како можете додати различите боје и укусе машини за лизалице?

Типично, састојци за лизалице се загревају и мешају у резервоару за мешање или шпорету, у зависности од модела машине.

Сируп се даље загрева на приближно 145°C у микро-филм лонцу. У овој фази, релативно низак садржај влаге у сирупу омогућава додавање жељених укуса и боја.

Ово омогућава да се укуси у потпуности уклопе у сируп пре него што се осуши и обликује у лизалице. Додавање укуса у овој фази такође олакшава постизање уједначеног укуса и боје.

Закључак

Машине за лизалице поједностављују и аутоматизују цео процес производње лизалица. Ове машине не само да обезбеђују конзистентан квалитет производа, већ и смањују ручну интервенцију, чиме се повећава брзина производње. Опремљене компонентама велике брзине и прецизним системима управљања, ове машине ефикасно обрађују велике количине сировина за обликовање, печење и паковање лизалица. Ове машине су програмиране напредном технологијом како би се минимизирало време застоја, максимизирао производни учинак и омогућило произвођачима да користе опрему за производњу лизалица и постигну економију обима како би задовољили растућу потражњу. Штавише, пошто су све операције аутоматизоване, мање је простора за грешке, што резултира поузданијом и ефикаснијом производном линијом.

FAQ

П: Који је поступак за производну компанију за производњу лизалица?

A: Процес производње лизалица, који спада у индустрију слаткиша, обухвата више од две фазе. Процес обично почиње транспортом сировина до фабрике, обично коришћењем вагона који се називају отворени вагони. Шећерни сируп се сипа у претходни кувар; затим, након убризгавања паре, загрева се у специјализованом систему да би се дехидрирала и одржала температура сирупа пре него што се транспортује до коначног кувара. Лепљива каша од слаткиша се затим обликује у лизалице коришћењем машина за производно обликовање.

П: Ко је дошао на идеју за лизалицу?

A: Иако је лизалица дугогодишња посластица, Етел В. Габријел преузима заслуге за изум модерне лизалице. Године 1908, Габријел је патентирала машину за уметање штапића лизалице у бомбоне, чиме је донела ту заслугу. Ове слатке посластице су касније постале познате као лизалице, назване по популарном тркачком коњу „Лоли Поп“. Међутим, концепт лизалице је древан, са многим варијацијама у различитим културама, а лизалице су популарне широм света.

П: Како произвођачи праве лизалице са различитим укусима и бојама?

A: Типично, боје и ароме се додају у смешу шећера током процеса кувања. Течне ароме и прехрамбене боје се додају у врући сируп пре него што се обликује у облике лизалица. Ако лизалица има више боја или укуса, различите серије бомбона могу се поставити или испреплетати током процеса обликовања, што је стандардни поступак прављења лизалица.

П: Да ли постоји нешто кул или јединствено у вези са методом прављења лизалица?

A: Да, постоје неке заиста кул и јединствене креације лизалица, а можете чак и сами направити своје. Неки произвођачи слаткиша слагају бомбоне различитих боја како би створили прелеп ефекат. Други штампају јестиве дизајне на врховима својих лизалица. Неки су штампани 3Д методом, док су други ручно рађени са јединственим облицима и укусима. Неки чак праве огромне лизалице или лизалице умочене у бубе, док су други у потпуности направљени од штампаних дизајна.